српски

720by157-218-Content-Image-ECCAM-banner

Свако заслужује нови дан

Нил Хауи

Ова година ће бити другачија, кажеш себи првог јануара, иако се данима будиш уз болове. Одеш доктору, тамо ти кажу да је неопходно урадити тестове. Чекаш, онда, десет дана касније, дан пред повратак на посао, одеш поново код дoктора у страху да ће можда нешто наћи. Након само пет минута тестирања, саопште ти да имаш велики тумор. Е, онда се заиста уплашиш …

Јануар 2014. године ми је почео управо овако. На операцију сам отишао на сам рођендан, само недељу дана након тестирања. Следећег месеца резултати биопсије су показали да имам рак дебелог црева III стадијума. Наредних шест месеци пролазио сам кроз хемотерапију због које сам три дана недељно проводио у болници, а наредних десет опорављајући се. И тако дванаест пута за редом.

У том периоду сам схватио колико сам заправо срећан, јер имам пуну подршку своје супруге, породице и пријатеља. Ова подршка ми је била нарочито важна јер се све ово дешавало 2200 километара од мог родног града, у земљи чији језик не говорим.

У априлу, током једног од третмана, гледао сам Лондонски маратон и тада сам одлучио да ћу, под условом да пребродим ову животну епизоду, следеће године, 26. априла 2015, и ја учествовати. Маратон би за мене био изазов и да сам савршено здрав, јер у последњих седам година нисам уопште трчао. Хемотерапија није угодна, па ми је идеја о маратону најпре помагла да размишљам позитивно, да своје мисли усмерим на време након лечења. Разговарао сам са пријатељима који су ме подржавали у  позитивном размишљању и уверавали да сам себи поставио одличан циљ. Заједно смо почели да размишљамо о томе како би мој подухват могао да подржи рад хуманитарних организација, као што је EuropaColon, које помажу многим оболелима од рака дебелог црева.

Крајем августа, након завршене хемотерапије, добио сам резултате који су показали да више нема рака, што је значило да могу да се вратим нормалном животу. Након скоро седам месеци одсуства са посла, почео сам поново да радим. Такође сам почео поново да трчим, испрва свега по 5 минута, лаганим темпом (једва осећајући стопала), постепено повећавајући раздаљину и брзину. Такође сам почео да прикупљам средства за бробу против рака дебелог црева, како бих помогао онима који су имали мање среће од мене.

До децембра сам организовао бројне хуманитарне акције – забаве, квизове, гала-вечере и вечере са забавним програмом. Прикупљено је неколико хиљада фунти за хуманитарне организације које помажу оболелим од рака дебелог црева и осигурана су средства за моје учешће на Лондонском маратону. Повратио сам и тркачку форму, па сам, посебно након учешћа на Љубљанском полумаратону у октобру, до краја године био у стању да издржим 21 км трчања.

На свој 45. рођендан (2014) био сам у болници припремајући се за озбиљну операцију, опседнут страховима за сопствену будућност. Годину дана касније учествовао сам у трци дугој 15 километара  припремајући се за предстојећи маратон у Лондону.

Живот није увек једноставан и у сваком тренутку пред нас може да постави обесхрабрујуће изборе. Тад треба да останемо позитивни, и уз помоћ сопствених снага, али и уз подршку пријатеља и родбине. EuropaColon је хуманитарна организација која покушава да помогне онима који пате од рака дебелог црева, да дочекају следећи дан и да задрже позитиван став.

Моје активности можете пратити на: neil4bc.org.uk or facebook.com/neil4bc.
Текст писан за European Colorectal Cancer Awareness Month – March 2015.