Tumor-hemoterapija-Londonski maraton

Tumor – hemoterapija – Londonski maraton – etape mog života…

Prošao sam prvo, primam drugo i stremim ka trećem; to je trenutno moj život, život Britanca, direktora škole u Srbiji.

U januaru ove godine dijagnostifikovan mi je tumor. Početkom januara sam otišao kod doktora jer je broj tableta antacida (kreda), koje sam uzimao, postajao pomalo blesav. U prethodnih šest meseci dogurao sam, od jedne sedmično, do jedne posle svakog obroka. Ali, delovale su, a voditi školu i imati veliku porodicu značilo je da, dok god deluju i pomažu kod stomačnih problema, svako drugo tekuće pitanje može da sačeka dok ne postane baš ozbiljno. Bilo je malo krvi, vrlo malo u stolici. Doktorka me saslušala i predložila CT skener, rendgen i kolonoskopiju, možda i gastroskopiju, ako kolonoskopija ne pokaže ništa. I tako sam sledeće sedmice ponovo došao, nakon što sam prethodni dan proveo čisteći sistem, te obavio sve testove. U roku od 5 minuta kolonoskopskog pregleda doktorka mi je rekla da imam veliki tumor koji mora što pre da se operiše. Našla je i neke polipe. To je trenutak u kojem vam se život menja…

Za manje od nedelju dana moja supruga i ja smo se sastali sa hirurgom i dogovorili se da operacija bude iduće sedmice u Bel Medicu u Beogradu. Svi zaposleni u školi su hteli da znaju ko će da me operiše jer u Srbiji postoje nepisane liste vodećih hirurga! Svi su čuli za mog i rekli mi da je on jedan od dvojice koju bi i sami poželeli.

Operacija je dobro prošla, sve je odstranjeno i poslano na biopsiju kako bi se ustanovilo da li su tumor/polipi benigni ili maligni. Nakon dve sedmice oporavka u bolnici otpušten sam sa vrlo kratkim spiskom onoga što mogu da jedem do kraja meseca, dok mi se stomak i donji trakt ne oporave.

Posle nedelju dana video sam se sa hirurgom koji mi je rekao da su rezultati stigli i da su ćelije kancerozne. S obzirom na to gde su se nalazile, smatrao je da treba da idem na hemoterapiju za rak debelog creva (colon) i preporučio doktora specijalistu u toj oblasti. E, sad vam se život ne samo menja nego se gotovo obrušava na vas…

Moja sreća je što imam veliku podršku supruge. Direktori u mojoj školi su me takođe podržali i bili uz mene, uprkos činjenici da ću 8 meseci biti na bolovanju i raditi pomalo od kuće, kad i koliko mogu.

Mnogi ljudi su čuli za hemoterapiju, srećom mnogo manji broj ju je i iskusio.

Supruga i ja smo se sastali sa doktorom (onkologom) specijalistom za hemoterapiju koji nam je objasnio da imam kancer III stadijuma (od moguća IV) ali i da je dobra vest da nema indikacija da se proširio na druge organe.

Evo nemedicinske verzije onoga kroz šta prolazim svake dve nedelje u toku šest meseci tretmana hemoterapijom (čiji je cilj da uništi mikroskopske ćelije raka koje bi mogle ostati nakon hirurškog uklanjanja tumora i da smanji mogućnost njegovog ponovnog javljanja): primam intravenozno hemoterapiju preko kanule (cevčice postavljene u venu na nadlanici/zglobu). Lekovi koje primam dolaze pod nazivom FOLFOX5 (Fluorouracil + Leucovorin + Oxaliplatin). 5-Fluorouracil (5-FU) sa Leucovorinom predstavlja standardni tretman za pacijente sa III stadijumom tumora. Oxaliplatin je hemoterapijski lek – jedinjenje platine koji za nuspojavu ima perifernu neuropatiju. To je poremećaj koji u ruci izaziva osećanje peckanja i trnjenja. Primećujem ga i tokom tretmana u bolnici i kod kuće. Hladnoća ga naglo izaziva. Jednom sam se zaboravio i posegnuo za kutijom sladoleda iz zamrzivača, ispustio sam je iste sekunde jer su mi obe ruke odmah jako utrnule. Prošlo je posle nekih 30-ak minuta, ali nije bilo nimalo prijatno. Kad primam terapiju, ruka kroz koju je primam je jednostavno neupotrebljiva, pa, kad hoću da se služim laptopom, upuštam se u avanturu sporog kuckanja jednim prstom.

Rutina u bolnici je vrlo jednostavna. Analize krvi i urina, potom EKG. Ako je sve u redu, tretman može da počne. Tri sata Oxaliplatina, dva sata Leucovorina, 30 minuta intenzivnog doziranja 5-FU, praćenog 22-časovnim 5-FU tretmanom. Onda opet EKG. Pa se doze Leucovorina i 5-FU ponavljaju i, kad je to gotovo, još jedan EKG pre nego što odem kući. Pedeset dva sata infuzije u toku dva i po dana. Onda mi treba oko tri dana kod kuće da se oporavim i tad sam veoma letargičan. Naredne sedmice počnem da se vraćam u naizgled normalno stanje, iako se lako umaram ako išta radim, a onda opet u bolnicu na sledeću terapiju.

Sve u svemu, nije baš zabavno; bolje od alternative, ali, ipak, jedva čekam avgust kad će terapija da se završi. Zato što tad humanitarni rad stupa na scenu.

Početkom aprila sam čuo za akciju „Petak u fudbalskom dresu“ (Football Shirt Friday), koja prikuplja novac za organizaciju „Istraživanje raka debelog creva“ (Bowel Cancer Research) preko Fonda Bobbyja Moorea (The Bobby Moore Fund). Odlučio sam da pomognem, postavim „justgiving“ (prikupljanje donacija) internet stranicu i obavestim prijatelje. U sledećih par nedelja sam prikupio ukupno 1200 funti.

Za to vreme sam, kao i svake godine, gledao Londonski maraton. Gledam ga svake godine i prisećam se 2002. i 2000. kad sam i sam učestvovao. Divno je biti deo takvog događaja. Samo trčanje među tolikim ljudima, u gužvi, bez obzira na to za koje vreme i gde stignete, predstavlja fantastično iskustvo. Čim počnu da primaju prijave ja već sledeće sedmice pošaljem svoju. A onda svakog oktobra dobijem e-mail kojim mi se saopštava da nisam uspeo. Do tada moj početni entuzijazam opadne pod svakodnevnim pritiskom i stresom i uvek se pitam šta bi bilo da jesam. U poslednjih osam godina, otkako živim izvan svoje zemlje i prijavljujem se iz inostranstva, nikad nisam uspeo. Ali sad se moj život promenio.

Sad želim da moja prijava bude prihvaćena, zato što želim da iskoristim ovaj događaj da pomognem drugima kojima bi moglo da se desi da obole od raka debelog creva. Nije nimalo prijatno, predstavlja ogromne, iznenadne promene ne samo u životu obolelog nego i onih oko njega, njegove porodice, a jamislim da imam sreće jer su mi prognoze veoma pozitivne. Prijavio sam se i za „Golden Bond“ mesto (poseban sistem prijavljivanja rezervisan za humanitarne organizacije) sa organizacijom „Bowel Cancer UK“ (Rak debelog creva UK) u slučaju da opet ne uspem (što je statistički vrlo moguće), jer minimalna donacija koju zahtevaju, sa motivacijom koju imam i prijateljima koji nude pomoć, čine to izvodljivim.

Dosta sam trčao do unazad nekoliko godina i istrčao Londonski maraton i znam šta me čeka i koji nivo treninga je potreban. Moj cilj je da prođem što bezbolnije ovog puta, a ne da jurim vlastiti rekord i sagorim usput.

I dok želim da pomognem drugima, fokusiranje na nešto ovakvo, pomaganje drugima da manje pate, stremljenje ka nečemu tako posebnom ima jako pozitivan psihološki efekat na mene samog.

S grupom odličnih prijatelja, profesionalaca, organizujem seriju događaja kako bismo prikupili novac, a za kraj avgusta planiramo ozbiljan početak rada putem društvenih mreža i direktnih kontakata.

Molim vas da pratite ovaj blog i moj napredak u ostvarenju ovog cilja – oporavak od raka debelog creva i učešće na Londonskom maratonu iduće godine (vidi sidebar pri dnu) i, ako ste u mogućnosti da pomognete donacijom, kliknite na oznake na sidebaru (aktivne su i možete da donirate iako sami događaji za prikupljanje novca nisu još otpočeli).

Hvala vam što čitate moj blog.

Možete me pratiti i na @neil4bc i koristiti hashtag #neil4bc

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google photo

You are commenting using your Google account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.